How to: Linux uz Windows
Izaberite željenu stranu:
Procedura instaliranja nekog od popularnih Linux operativnih sistema na “praznom” računaru izuzetno je jednostavna, čak jednostavnija nego instalacija Windowsa. Ipak, ako se odlučite na instaliranje Linuxa na računar na kome se već nalaze Windows i bitni podaci, ceo postupak može predstavljati klizav teren. „Čačkanje“ particija i master boot recorda na hard disku potencijalno mogu izazvati gubitak podataka, ali situacija ipak nije tako strašna. U ovom tekstu pojasnićemo kako ubaciti Linux na računar na kome se već nalazi Windows, i to na bezbolan i siguran način.
Ivan Todorović
How To: Instalacija Linuxa pored Windowsa
Za ovu demonstraciju koristićemo računar na kome je već instaliran operativni sistem Windows 7. Ono što ćemo izvesti je instaliranje Ubuntu Linuxa tako da postojeći sistem i podaci ne budu kompromitovani. Ubuntu je Linux distribucija koja je izuzetno prijateljski nastrojena prema novim korisnicima a pritom funkcionalno ne zaostaje za drugim distribucijama, tako da smatramo da predstavlja pravi izbor za kućne korisnike. Takođe ćemo demonstrirati proceduru uklanjanja Linuxa i vraćanja računara u početno stanje – ako se, primera radi, korisnik predomisli i odluči da ipak želi samo Windows.
Pri ruci treba imati instalacioni disk Windowsa 7 jer će biti potreban za korake pri kraju ovog vodiča, kao i disk sa Ubuntuom koji će služiti za instalaciju sistema. Osim toga, treba imati i izbrisivi CD ili DVD disk za potrebe softvera za reparticionisanje hard diska (poslužiće i prazan USB fleš drajv). U slučaju da korisnik na računaru ima Windows Vistu, potreban je njen instalacioni CD, a svi koraci u vezi sa Windowsom 7 važe i za Vistu.
 |
Najčešći scenario na kućnim računarima je da postoje samo jedna ili dve particije na hard disku. Druga obično predstavlja „skladištenu“ particiju sa koje podaci neće biti izgubljeni ako se korisnik odluči na reinstalaciju Windowsa, jer će u tom slučaju obrisati sadržaj samo prve particije. Neki korisnici vole da prave dosta više particija (četiri ili pet), i taj slučaj je ubedljivo najlakši: dovoljno je obrisati poslednju particiju (podaci odatle mogu se prebaciti na neku od ostalih dostupnih particija), a taj oslobođeni prostor poslužiće za instalaciju novog operativnog sistema. Ipak, koncentrisaćemo se na mnogo češću situaciju, a to su pomenute jedna ili dve particije, od kojih ćemo poslednju (ili jedinu, ako ima samo jedna) „skratiti“, a prazan prostor sa kraja diska iskoristiti za Linux.
Priprema hard diska, uopšteno
Pre nego što se upustimo u dalje razmatranje, upoznajmo se sa osnovnim pojmovima u vezi sa particijama na hard disku.
Treba znati da particije mogu biti primarnog ili proširenog tipa. Primarne particije su takozvane „prave“ particije koje podrazumevano prepoznaju svi operativni sistemi, nevezano za „godište“ i proizvođača, i njihovi opisi (lokacija, dužina i slično) nalaze se u tabeli na samom početku hard diska, odnosno u master boot recordu. Primarnih particija na jednom hard disku može biti najviše četiri, i jedna od njih biće obeležena kao „aktivna“, odnosno sa nje će se podizati operativni sistem. Kao što je intuitivno jasno, u slučaju postojanja više operativnih sistema, na aktivnu particiju biće instaliran interaktivni boot loader, odnosno softver koji će u svojoj evidenciji imati podatke koji se operativni sistem nalazi na kojoj particiji, pa korisnik može da izabere sistem koji želi da podigne.
Proširena particija tehnički predstavlja „kontejner“ koji sadrži takozvane logičke particije, kojih može biti najviše 24. Ovo je u doba MS DOS-a predstavljalo način za zaobilaženje rigoroznog ograničenja od četiri primarne particije. Primera radi, ako na računaru sa Windowsom vidite tri particije (C:, D: i E: ), sva je prilika da je C: primarna particija, dok su D: i E: logičke particije smeštene u okviru proširene particije. Velika razlika između primarnih i logičkih particija je što se informacije o primarnim particijama nalaze u tabeli na samom početku hard diska, dok se podaci o logičkim particijama nalaze na početku proširene particije. Otuda proširena particija predstavlja „pakovanje“ za logičke particije. Naposletku, proširena particija nalazi se poslednja na disku, iza primarnih, a kako zauzima jedno od četiri mesta u osnovnoj tabeli particija, u slučaju njenog postojanja mogu postojati još najviše tri primarne particije.
 |
Windowsi imaju ograničenje da mogu da se podižu isključivo sa primarne particije. Novije verzije su donekle fleksibilnije po tom pitanju, odnosno dozvoliće instaliranje sistema i na logičku particiju, ali će boot loader morati da se instalira na aktivnu primarnu particiju odakle će pozivati sistem sa logičke. Linuxi nemaju tih ograničenja, pa se mogu i instalirati i pokretati sa bilo kakvih particija.
Poznavanje ove materije nije od krucijalnog značaja za samu temu našeg vodiča, ali može biti od koristi ukoliko korisnik dođe u priliku da iz bilo kog razloga mora da rearanžira sadržaj hard diska.
