Linux i Windows: Razlike u filozofiji
Izaberite željenu stranu:
U prethodnim tekstovima o operativnim sistemima zasnovanim na Linux kernelu bavili smo se uglavnom tehničkim pitanjima oko njihove instalacije i osnovnog korišćenja. Ovoga puta pozabavićemo se razlikama u filozofiji na kojoj su izgrađeni Windows i Linux, kako bi novi korisnici stekli konkretniju sliku o ovom sistemu i raspršili eventualne iluzije o njegovim mogućnostima i ograničenjima. Čak i ako ne planiraju privremeni ili trajni prelazak na Linux, nije zgoreg znati osnovne razlike u pristupu i korišćenju, jer one mogu kad-tad zatrebati. U krajnjoj liniji, radi se o poučnom štivu kojeg nije od zgoreg znati, bez obzira da li planirate da menjate svoj operativni sistem. Linux i Windows, dva sveta, dve filozofije.
Ivan Todorović
Linux i Windows: Razlike u filozofiji
Suštinske razlike između Windowsa i Linuxa posledica su toga što oni potiču iz dva sasvim različita sveta. Kao što je mnogima poznato, Windows je originalno nastao kao puka grafička „školjka“, odnosno nadogradnja DOS-a i od njega povukao stvari od kojih se neke nisu promenile do današnjeg dana. Primarno korišćen u kućnom okruženju i manjim firmama (dugo vremena nije imao šta da traži u enterprise sektoru i serverskim poslovima), Windows je tek u deceniji za nama postao respektabilan i pouzdan operativni sistem koji može biti osnova računarskih sistema za kritične poslove.
Sa druge strane, Linux je u startu izgrađen po ugledu na operativni sistem Unix i njegove derivate, pokupivši tako mnoge stvari koje su u podrazumevane u mrežnom okruženju (dobar multitasking i vrlo ozbiljna implementacija sistema korisničkih naloga i privilegija), ali dugo zanemarujući ono što kućni korisnici smatraju sasvim prirodnim – primera radi, dobru podršku za multimediju i jednostavnu instalaciju programa i drajvera. Razlike između ovih sistema su se vremenom dosta smanjile, makar iz korisničkog ugla, ali činjenica sa početka teksta – da ovi sistemi potiču iz sasvim različitih miljea – ostaće za stalno i sa njom se mora živeti ako nameravate da koristite obe familije operativnih sistema.
Zato prođimo kroz neke najznačajnije razlike.
Organizacija fajlova
Kao što znaju oni koji su se interesovali za istorijat DOS-a i Windowsa, prvobitni DOS uopšte nije poznavao koncept foldera. S obzirom da su se u PC računarima prve generacije koristile samo disketne jedinice i da prve PC diskete nisu bile tako velikog kapaciteta (tek 160 kilobajta), fajlovi su se na njih snimali „đuture“, a autori DOS-a mislili su da je dovoljno da se disketni drajvovi razlikuju samo po slovnoj oznaci. Tako je ime fajla A:PROGRAM.COM (nije se koristila ni kosa crta) bilo potpuno kvalifikovano ime fajla. Folderi su uvedeni tek u sledećoj reviziji operativnog sistema (DOS 2.0), kada je ubačena i podrška za hard diskove, mada su slovne oznake A: i B: zbog kompatibilnosti ostale rezervisane za disketne jedinice, a ostali diskovi se “numerišu“ počev od slova C. Iako bi ovako nešto onima koji su potpuno novi u svetu računara moglo biti nelogično, uobičajeni korisnici su se odavno navikli i ne čude se zašto samo jedan hard disk u računaru bez disketnih jedinica nosi oznaku C: a ne neku drugu.
Kod Linuxa su stvari naizgled konfuznije, a u suštini logičnije. S obzirom da je napravljen po uzoru na Unix i derivate, korišćene na računarskim sistemima na kojima je hard disk bio uobičajena (da ne kažemo obavezna) pojava, u hijerarhijskoj strukturi foldera ne postoje nikakve slovne oznake. Ceo fajl sistem kreće iz jedne korene tačke odnosno diska sa koga se podiže sistem, a ostali drajvovi se “montiraju” u foldere u hijerarhiji. Tako folder “/home/pera” može biti na odvojenoj particiji ili drugom hard disku, dok se u folderu „/media/cdrom” po svoj prilici nalazi sadržaj trenutno ubačenog optičkog diska. Jedini, uslovno rečeno, problem je što korisnik ne zna sa sadržajem kog diska trenutno barata dok ne otkuca komandu „mount“ koja će ispisati koji fajl sistemi (odnosno diskovi ili particije) su montirani u koje foldere.
Na Windowsu je stvar prilično jasna – dovoljno je da bacite pogled u „My Computer“ i vidite koji su diskovi prisutni i koja „slova“ zauzimaju. Sa druge strane, upravo ova apstrakcija programerima drastično olakšava posao – oni u svojim programima mogu pisati i čitati po fajlovima uvek na isti način, bilo da se oni nalaze na lokalnom hard disku, fleš drajvu ili mrežnoj lokaciji. Takođe, tu je još jedna posledica Unixove orjentacije ka višekorisničkim računarskim sistemima namenjenim biznis i naučnoistraživačkoj upotrebi – običan korisnik ne treba da vidi ništa što nije od značaja za njegov rad, tako da mu se dodeljuje folder u hijerarhiji fajl sistema u kome može da skladišti svoje fajlove i to bi bilo to – detalje ne treba da poznaje ukoliko nije administrator sistema.
Okrenimo se praktičnom delu – kako se sve ovo odražava na svakodnevni rad korisnika PC računara? Što se tiče prepoznavanja ubačenih drajvova, Windows je tu u prednosti jer još od verzije 95 podržava automatsko detektovanje novoubačenih medija. Dovoljno je da korisnik umetne disketu, optički disk ili USB drajv i odmah će moći da pristupi njihovom sadržaju preko Windows Explorera.
Kod Linuxa je situacija gora – korisnici su dugo vremena morali ručno da montiraju uređaj u odgovarajući folder (kucanje komande poput “mount -t iso9660 /dev/hdc /media/cdrom/” svaki put kada ubacite optički disk u računar vrlo brzo dosadi, verujte nam na reč), sve dok uz distribucije nije počeo da stiže preinstaliran i prekonfigurisan program „autofs“ koji detektuje ubacivanje medija i automatski montira njihov sadržaj u odgovarajući folder u fajl sistemu. Tako sada, ako ubacite USB fleš ili DVD u računar sa Ubuntuom ili nekom sličnom prijateljski nastrojenom distribucijom, drajv će odmah biti prepoznat i biće vam prikazan njegov sadržaj. Ipak, sistem notifikacije koji postoji na Windowsu je sastavni deo operativnog sistema projektovanog tako da ostavi što bolji utisak na kućnog korisnika, tako da u ovom slučaju Microsoftovo rešenje ima prednost.
