Linux: Komandna linija
Izaberite željenu stranu:
Korišćenje operativnih sistema koji su direktno ili duhovno proisteklih iz Unixa, a u koje spada i Linux, gotovo neizostavno uključuje korišćenje komandne linije. Koliko god distribucija koju ste odabrali bila prijateljski nastrojena i koliko god vam se činilo da ćete sve moći da uradite kliktanjem po ikonicama i prozorima, pre ili kasnije će se desiti da ćete zbog nekog posla, koji vrlo verovatno spada u administraciju sistema, morati da posegnete za komandnim terminalom. Iako se od same pomisli na kucanje teksta u komandnoj liniji mnogima diže kosa na glavi, tekstualno izdavanje naredbi i te kako ima svoje prednosti i može drastično da skrati često obavljane poslove. Pozabavimo se ovom temom malo detaljnije.
Ivan Todorović
Linux – mogućnosti rada preko komandne linije
Unos teksta putem komandne linije i ispis rezultata u vidu tekstualnih redova stari su gotovo pola veka. Jedan od načina „komuniciranja“ sa ovakvim računarima podrazumevao je korišćenje uređaja direktno proisteklog iz pisaće mašine za unos komandi (teletypewriter), i štampača koji je ispisivao izlaz programa red po red, što se kasnije stopilo u zajednički uređaj - teleprinter. Ovakav sistem je neku deceniju kasnije bio izuzetno pogodan i za udaljen pristup ogromnim mejnfrejm računarima putem takozvanih „glupih“ terminala: ovakvi uređaji su se sastojali praktično samo od tastature i monitora kojima se serijskom vezom pristupalo računarskim sistemima fizički smeštenim u univerzitetima ili velikim firmama. Podrazumeva se da su takvi sistemi tada zauzimali dosta kvadratnih metara prostora i koštali mnogo novca, pa je jasno zašto svaki korisnik nije mogao imati svoj računar, već su svi koristili isti sistem sa raznih mesta u samoj zgradi.
Primer „glupog“ terminala iz sedamdesetih godina
S obzirom da je Linux nastao po ugledu na Unix, originalno namenjen mejnfrejm računarima, nije smela izostati ni emulacija terminala. Kažemo „emulacija“ s razlogom – uređaji kojima se može pristupati računaru ili serveru sa Linuxom danas su znatno raznovrsniji od „glupih“ terminala iz davnina. Takođe, za razliku od već prastarog operativnog sistema MS DOS kod koga je legendarni crni ekran sa komandnim promptom bio jedini zvanični način za izdavanje komandi (a ujedno predstavlja sastavni deo samog sistema), na Linuxu i drugim Unixolikim sistemima komandni terminal je sasvim odvojen od jezgra operativnog sistema. Grubo rečeno, Linux kernel se ovde može posmatrati kao ranije pomenuti mejnfrejm sistem, na koji se korisnici „povezuju“ preko emuliranih terminal uređaja - bilo da se radi o crnom tekstualnom ekranu, nekom drugom uređaju povezanom serijskom vezom, ili pristupu sa udaljenog računara ili pametnog telefona preko Telneta ili SSH-a koristeći Internet ili dial-up konekciju.
Povezivanja na udaljeni Linux računar putem protokola SSH (secure shell)
Inače, DOS je jednoprocesni operativni sistem – kada pokrenete neku komandu ili program, nemate mogućnost obavljanja nekog drugog posla sve dok se pokrenuta komanda ili program ne završe. S obzirom da je Linux moderan multitasking operativni sistem, ovako nešto na njemu nije slučaj. Programi se mogu pokrenuti tako da rade u pozadini (tako da vam neće „zauzeti“ komandnu liniju dok se ne završe), možete se prebaciti u novi terminal pritiskom na Ctrl + Alt + funkcijski taster od 1 do 6, u kome ćete raditi nešto drugo ili se čak ulogovati kao neki drugi korisnik, a u svakom trenutku možete da zaustavite program koji ste pokrenuli, bilo da je startovan normalno ili tako da se izvršava u pozadini.
Prikaz svih aktivnih procesa koji se izvršavaju na jednom Linux računaru
Ovaj malo duži uvod služi da makar približno pokažemo fundamentalne razlike između Linuxa i DOS-a. Novi korisnici su skloni da Linux stavljaju u isti koš sa primitivnim operativnim sistemima poput DOS-a, samo zato što „izgledaju isto“ odnosno podrazumevani način rada je crni ekran sa belim slovima gde treba unositi nekakve komande.
Pored toga što mnogi korisnici imaju averziju prema komandnoj liniji jer jednostavno nisu dovoljno vešti sa tastaturom, nije redak slučaj ni da iskusniji kompjuteraši imaju sve većih problema sa ovakvim načinom izdavanja komandi, naročito na prostorima gde engleski nije „domaći“ jezik. Razlog je veoma jednostavan. Korišćenje komandne linije podrazumeva izrazitu upotrebu nealfanumeričkih tastera, kao što su dvotačke, kose crte, zagrade i slično. Na našoj tastaturi ovi znaci su u velikoj meri ispremeštani, a konfuzija je još veća ukoliko imate tastaturu sa iscrtanim tasterima u skladu sa domaćim rasporedom, a pokušavate da unosite komande na sistemu u kome je tastatura podešena na američki raspored. Još ako korisnik često ima potrebu da se prebacuje između domaćeg i engleskog rasporeda, konfuzija je veća. Naravno, sve ovo se može uvežbati, ali na momente može biti jako iritantno,tako da nije retkost da korisnici koji često barataju komandnim interfejsom insistiraju na tastaturi sa iscrtanim američkim rasporedom, kako bi manje grešili u trenucima zamora.
